У понедељак 26. јула 2010. у 12 часова у Медија Центру (Теразије 3, II спрат, Велика сала) одржаће се конференција за медије са темом ”Одлука Врховног Суда Грчке у случају оца Симеона (Виловског) и стање у Српској Православној Цркви”.Стање у коме се налази СПЦ заслужује посебну пажњу јавности.  Све супротности унутар ње ових месеци су испливале на површину у виду рушења канонског и уставног поретка у Епархији рашко-призренској. То је довело до исељавања монаштва из својих манастира у потрази за њиховим прогнаним духовником Владиком Артемијем.  Створиле су се две супротстављене групације унутар Српске Православне Цркве. На однос између истих разјашњење може да пружи одлука неутралног и непристрасног ауторитета.  Тај ауторитет налазимо у Врховном Суду Грчке у случају екстрадиционог процеса против оца Симеона. 

На конференцији говоре:

1. Бранислав Тапушковић, адвокат, овлашћени бранилац у поступку према о. Симеону

2. Протосинђел Николај, некадашњи настојатељ манастира Црна Река

3. Жељко Жугић Которанин, дипл. правник, стручњак за црквено-канонско право

4. Мр Зоран Чворовић, асистент на Правном факултету у Крагујевцу

  http://www.mc.rs/odluka-vrhovnog-suda-gr%C4%8Dke-u-slu%C4%8Daju-oca-simeona-vilovskog-i-stanje-u-srpskoj-pravoslavnoj-crkvi.4.html?eventId=7606

Саопштење за јавност поводом текста објављеног на Званичној интернет презентацији Епархије рашко-призренске под насловом „И поред апела владике Артемија настављају се антицрквене активности одбеглих монаха“.

На Званичној интернет презентацији Епархије рашко-призренске и косовско-метохијске, 22. јула текуће године постављен је текст под насловом „И поред апела владике Артемија настављају се антицрквене активности одбеглих монаха“. С обзиром да сам у поменутом тексту прозван дужан сам да, истине ради, дам свој коментар на текст.

Недавно су медији пренели изјаву Његове Светости Патријарха Српског г. Иринеја да су Римокатоличка и Православна Црква ”једна другој најближе”!

Ова изјава изазива, нажалост, мноштво питања, недоумица, сумњи, чуђења, неверица, протеста, неслагања...

Чиме су то Римокатоличка ^[1] и Православна Црква ”једна другој најближе”, природно се намеће питање? Шта их то зближава? И шта чини да су најближе!?

Где се базира та тврдња? На чему се заснива то ”учење”? На ком Предању? На ком Еванђељу? На одлукама којих Сабора!? На учењу којих Отаца?

Овај богонадахнути и богомудри савет светог апостола Павла, упућен његовом ученику Тимотеју, епископ др Атанасије (Јевтић) схватио је на себи својствен начин, као и многа друга места из богонадахнутих књига Светога Писма и делâ светих Отаца Цркве Свете Православне. Он заиста не пропушта прилику да „у време и у невреме" нападне, извређа, оклевета, облати... свакога онога ко беспоговорно не усвоји његов начин мишљења, делања и живљења у Цркви Бога Живога, ко не пристане да му се по свему усличи, да буде његова „слика и прилика", поготову ако је још и његов „брат".